Патријарх Павле

Сваки календар, који се током историје, појавио у људском друштву, на његовом вишем ступњу развића, рачуна са три основне јединице времена: даном, месецом и годином.

Дан је основна природна јединица времена, приметна од свих људи у целој области земље између северног и јужног стожерника.

Кад је Јулије Цезар, после својих војних успеха осигурао мир Римском царству, окренуо се да изнутра уреди државу, те да поред другог доведе у ред и питање календара. Посао око тога повери он египатском научнику Сосигену, који устроји календар у коме је, на основу Канопског едикта, свака четврта година била преступна. Уместо месецом мартом, дотадашњег римског календара, по овом календару година је почињала јануаром, а седми месец, по Јулију Цезару, назван је јул. Тај календар назван доцније јулијанским. 46. године пре Христа уведен је у целом Римском царству, заменивши собом све друге.

Кад се јавила Хришћанска Црква, не стварајући свој посебан календар, она је прихватила јулијански, који је тада био у општој употреби, и према њему одређивала своје празнике, постове и друге ознаке спољашњег црквеног живота. У Православној Цркви овај календар је остао до најновијег времена, а у Римокатоличкој до XВИ века.

У доба Ренесансе, на Западу је, поред друтих наука добила полет и астрономија, те учени људи нађоше да је јулијански календар задоцнио за 10 дана, да равнодневица није више 21., него 11. марта и да тропска година траје за десетину минута и секунди мање него што то узима јулијански календар.

Побуђен тиме, папа Григорије XИИ одреди једну комисију стручњака, под председништвом Алојзија Лилиуса, да састави календар који ће бити тачнији од јулијанског. Комисија изврши задатак, сачини календар у коме је свака четврта година преступна, као и у јулијанском, али године векова, секуларне, само тада ако им је цифра која означава векове дељива са четири. На тај начин овај календар, по папи Григорију назван григоријански, има „у четири стотине година три преступне године мање него јулијански, па је због тога средња дужина његове године краћа. Са својих 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди она се приближава тропској години боље него средња година јулијанског календара“.

У време када је Западна црква спроводила ову реформу календара, православне земље су биле под турским ропством и утој реформи нису узеле учешћа, иако је папа Григорије почетком 1583. год. упутио посланство цариградском патријарху Јеремији ИИ, са предлогом да се сагласи са исправком календара. Патријарх тај предлог не прихвати.

После И светског рата, када су нови календар усвојиле и поједине православне земље, питање календара је постало још актуелније. Због њега и других питања сазван је Свеправославни конгрес у Цариграду 1923. год., на коме је учествовала и Српска Православна Црква. Њену делегацију сачињавали су митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић, и проф. небеске механике на Београдском универзитету др Милутин Миланковић.

Конференција је стала на становиште да би разлику од 13 дана, колико је јулијански календар задоцнио, требало свакако уклонити. Неки учесници сматрали су да на томе треба стати и задржати и надаље јулијански календар, који би потом тек 2100. год. задоцнио за један дан. Други су, пак, предлагали да треба усвојити григоријански календар, иако се увидело да ни он није довољно тачан, јер ће за 3300 година и он задоцнити за један дан.

За сва ова изнета питања око што тачнијег усаглашавања дужине тропске и календарске године, Православна Црква не би се интересовала, него би их примила без речи као што је примила јулијански календар, кад не би било у питању празновање Васкрса и канонских прописа о томе.

Остаје нам, дакле, да размотримо питање календара у односу на празновање Васкрса и празника везаних са њим. Питање празновања Васкрса изнето је пред Први Васељснски Сабор у Никеји 325. године. Никејски Сабор стајао је на принципима да се Васкрс слави у недељни дан после пролетње равнодневнице (свака- ко и после пуног месеца, чега су се држале мало-азијске Цркве, као и остале), иако се ови принципи у саборској одлуци не помињу.

За нетачност јулијанског календара знало се у православном свету одавно, те је већ у ВИИ в. неки анонимни писац саставио „Пасхалну хронику“, а 1374. г., познати византијски писац Никифор Григора поднео образложен предлог цариградском патријарху и цару Андронику Комнену, за реформу јулијанског календара и пасхалних таблица.

Кад је фебруара 1923. год. грчка држава увела нови календар у грађанску употребу, такође је речено да за Цркву остаје у важности стари, јулијански. Међутим, већ 10. ИИИ 1923. год., када је за архиепископа изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, на Сабору грчке јерархије он изнесе мишљење о потреби изједначења црквеног календара са државним.

Сабор одлучи да се треба посаветовати са осталим аутокефалним Црквама, особито са Цариградском Патријаршијом. Сазван по други пут, децембра исте године, усвоји одлуку. После неколико дана само (јануара 1924. г.), архиепископ Хризостом износи цариградском патријарху, као предлог Сабо- ра Грчке Цркве, „средње решење“, тј. да се нови календар уведе за непокретне празнике, а Васкрс и покретни да буду по старом. Ово средње решење, 20. 1. 1924. г., патријарх прихвата и саглашава се да Грчка Црква тако поступи. Већ марта исте године, Грчка Црква прелази на нови календар проглашавајући 10. март/–23. мартом.

Како је питање календара једна од тема будућег Васељенског Сабора Православне Цркве, то се њиме позабавила и Прва предсаборска свеправославна конференција, сазвавши конгрес православних пасторалних јерараха, специјалиста за канонско право, за астрономију, за историју и социологију крајем јуна 1977. год. Конгрес је размотрио два постојећа предлога, од којих је један био да се тај празник свагда слави у друту недељу месеца априла, и други: у другу недељу после друге суботе у томе месецу.

Оба ова предлога изневеравају слово никејских одлука и целу православно Предање које се састоји у томе да се Васкрс прославља „у недељу после пуног месеца, после пролетње равнодневице“. Конгрес је потврдио и одлуку да Васкрс може бити тек после јеврејске Пасхе.

На крају да кажемо да се, поред Српске Православне Цркве, држе старог календара, и за покретне и за непокретне празнике, Јерусалимска и Руска Патријаршија. Поред других разлога, Јерусалимској патријаршији стари календар погодује особито због великих тешкоћа око усклађивања празничног богослужења на истим Светим местима са римокатолицима ако би се празници славили у исти дан. Стога је она више пута подвлачила став: „Истовремено прослављање празника са Римокатоличком црквом процењује се некорисним за Православље.