Дакле, ти би желео да разговараш са мном?“ рече Бог. „Ако имаш времена“ рекох. Бог се насмеши – „Моје је време вечност“. „Шта си ме хтео питати?“

„Шта те највише изненађује код људи?“ Бог одговори: „Што им је детињство досадно. Журе да одрасту, а потом би желели поново да буду деца.

Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље. Што размишљају тескобно о будућности, заборављајући садашњост. На тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели.“ Бог ме прими за руку. Остадосмо на тренутак у тишини.

Тада упитах: „Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче?“

Осмехујући се, Бог одговори: „Да науче, да никога не могу присилити да их воли. Могу само волети. Да науче, да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче, како се није добро упоређивати с другима.

Да науче, како није богат онај човек који највише има, него онај којем најмање треба. Да науче, како је довољно само неко-лико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да науче опраштати, тако да сами опраштају. Да спознају како постоје особе које их нежно воле, али то не знају изрећи нити показати. Да науче, да се новцем може купити све, осим среће и љубави. Да науче да две особе могу посматрати исту ствар, а видети је различито. Да науче, да је прави пријатељ онај који зна све о њима, а ипак их воли. Да науче, како није увек довољно да им други опросте. Морају и сами себи опрастати. Људи ће заборавити што си рекао. Људи ће заборавити што си учинио. Али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио.“

Братска љубав

У једном манастиру дође нека бакица да се помоли Богу. Како не имаше ни свећу да запали тако она остави на икони само једну јабуку.

Монах који тога дана брисаше икону нађе јабуку и преда је игуману који беше у својој келији у дубокој молитви. Игуман је тих дана размишљао да ли исправно води поверено му стадо и да ли је успео да у њима пробуди ону истинску братску љубав. Видевши младог монаха са јабуком у руци која је блистала у свим бојама тог јесењег сунца игуман га благослови и топло каза да чини с њоме шта жели. Овај се замисли шта би било најмудрије и однесе је монаху који се стара о јелу. Овај је благослови и врати му са жељом да се укрепи јер је још млад. Овај се захвали и крете натраг у цркву, па успут виде трпезара и учини му се да овај ради неупоредиво тежи посао од њега па му предаде јабуку. Трпезар се захвали и спусти јабуку у џеп, но после пола сата дође монах који носаше на плећима џак кромпира и трпезар му поклони јабуку да би се окрепио. Овај спусти јабуку у оде да опере руке када виде монаха који риба умиваонике и би му жао што је цели дан у хладној води па поклони јабуку њему. Овај опра јабуку и однесе је свом исповеднику, који га је годинама водио и исповедавао га, да му се макар некако одужи.

Овај времешни старац гледаше јабуку и ипак одлучи да је однесе монаху који беше дуже времена у постељи.

Овај монах не хтеде ни да је окуси јер је размишљао да ипак треба да јабуку да брату који напорно ради док он “само лежи“ те је предаде брату који му служаше док је он био у постељи. Овај пак помисли да ако узме јабуку да ће тиме примити своју плату на земљи, те јабуку однесе и преда игуману да овај благослови шта даље.

Игуман је дуго гледао у познату јабуку и на крају замолио своју братију да после службе остану и прочитају акатист благодарности Господу, јер их је благословио свиме што им је потребно за спасење, благословио их је искреном братском љубављу…

Дрво и младић

Један младић имао је велику породицу. Сви су живели у једној кући. У кући је владала слога и мир и међусобно поштовање. Све док једног дана, младић није почео да се жали на свој положај у кући. Свима је причао како нема приватности, како увек мора да се бори за своје место и како никад нема мира. Сви су му други сметали и на све је био љут. Када је то чула стара бака, позвала је младића у своју собу.
Рекла му је: већина младих људи у почетку теже да живе сами, да им нико не би сметао, али пре него што се решиш на тај корак, морам да ти испричам једну причу. Младић се насмеја и рече: бако па ја сам прерастао за то, касно је за приче. Бака се само насмеја па рече: за праву причу никад није касно и поче да говори:

У једној густој шуми живело је једно младо дрво, које је никло на месту једног старог обореног дрвета и цели живот се пробијало кроз крошње. Никада није имало довољно светла, кише и храњивих састојака које земља пружа. Због густине дрвећа све је то одлазило на друга стабла. Нека стабла су била насилна и ударала су га својим гранама, крала му сунчеву светлост и чак се по некад ослањала на њега. Младо дрво је по-чело временом бити јако тужно и депресивно.

Тад се стаде молити Богу да га ослободи других стабала да и оно осети слободу и изобиље које се му друга стабла ускраћују. Видевши то Бог, смилова на његову тугу и сва остала стабла су нестала, остало је само. Километрима у даљини није било ни једног дрвета. Сунце, киша, сва земља, све је то сад било његово. Од среће раширило је своје гране и уживало у својој слободи. Трајало је то неко време док није почео дувати јак ветар, који се полако претварао у олују.

Без дрвећа око њега да га заштити, силина ветра је без муке почела савијати младо стабло. Тада је дрво пожелело да око њега стоји бар још неко стабло на које се може ослонити да га ветар не би поломио. Сетило се и оних стабала која су се на њега наслањала и ударала га својим гранама и тек сад је видело зашто су она то радила. Све муке и проблеми које су му стабла задавала у том тренутку су били неважни.

Много се покајало и поново се поче молити Богу да му врати ону стару шуму. Тада му Бог рече: моје младо дрво, нико боље од мене не зна шта је теби по-требно. И муке и проблеми ту су да би те обликовали и натерали да порастеш. Зар би се ти уопште трудио да растеш, да око тебе нису стајале сенке другог дрвећа?

Остало би мало дрвце кога би лако дивљач из шуме обрстила и мали ветар поломио. Све што се налази ту око тебе, налази се због твог добра.

Зато никад немој да посумњаш у то. Младић је дуго размишљао и на крају се насмеја и пољуби своју баку.

И ово ће проћи !!!

Неки човек на самрти позвао је два сина и као последњу жељу даде им два писма и каже једно ће те отворити кад вам буде најтеже а друго кад вам буде најбоље у животу! После кратког времена умре им отац!

Касније наступи јако тешко време, сиромаштина и глад тако да они у тим тешким данима реше да виде шта им је отац остави и отворе писмо када у њему пише : и ово ће проћи! И стварно тако после тих тешких даба крете на боље и оду у иностранство и зараде пуно тако да су се пуно обогатили и добро живјели! После много година окупи се фамилија и кажу хајде да отворимо и оно друго да видимо шта је у њему! Отворе писмо кад у њему пише : и ово ће проћи! Што ће рећи да је све пролазно осим једнога Господа Бога и вере!

Атеиста и Бог

Једном је атеиста шетао дуж понора, оклизно се и пао је доле. Падајући, успео је да се ухвати за грану дрвета које је расло из пукотине стене. Висећи на грани изнад провалије схватио је сву безнадежност свог положаја: није могао да се подигне, доле је било оштро камење, а његове руке, које држе грану, постепено су слабиле. „Само Бог сад може да ме спаси,“ помислио је. „Никад нисам веровао у Бога, али можда сам грешио? Шта губим?“ И позвао је: „Боже! Ако постојиш одговори ми и спаси ме и тада ћу веровати у Тебе.“ Али одговора није било и атеиста је почео упорно да зове поново и поново: „Молим Те, Боже! Ако ме спасиш, од сад ћу увек веровати у Тебе.“
Ођедном се зачуо глас с неба: „О, не! Свеједно нећеш поверовати. Добро знам такве као што си ти.“
„Молим те, Боже! Грешиш! Заиста ћу веровати, само ме спаси!“ преклињао је човек.
На крају је Бог рекао: „Па, добро. Спасићу те. Пусти грану.“
„Да пустим грану?“ узвикнуо је човек.
„Па не мислиш ваљда да сам луд?“

Либерално васпитање

Једна бака је на каси велике само-услуге на реду да плати. Иза ње у реду стоји једна млађа жена са несташним сином од 9 или 10 година. Син стално гура мајчина колица која већ 5-6 пута ударају баку по ногама. Бака се окрене малом и замоли га да престане да је удара. Пошто мали наставља да је удара, бака се окреће његовој мајци и каже:
„Зар не можете да кажете вашем сину да ме не удара?“ Млада госпођа, без узбуђења – хладно одговара: „Не! Моја метода васпитања му
дозвољава слободу да ради шта год жели, све док до његове свести не дође да то што ради другима не ваља. Научно је доказано да је та метода далеко ефикаснија!“ У реду иза даме са дететом стоји један момак од неких 20 година, који све то паж-љиво слуша, а у руци држи теглу са пекмезом од црвених рибизли. Кад је дама завршила своје објашњење методе васпитања, он отвори поклопац од тегле и мирно истресе целу теглу пекмеза младој дами на главу. Сва бесна, ван себе, дама се окрене младићу, а он хладнокрвно одговара:

– Знате, госпођо, ја сам васпитаван слободно, баш на исти начин као и ваш син. И – ево видите
резултат!“

Старица се весело окрене благајници и каже: „Молим вас, ставите ову теглу пекмеза на мој
рачун!“

СИТО поучна прича о молитви

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран,решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи. – Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на
питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га:

– Велики учитељу! – Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?

Старац – подвижник одговори:
– Видиш ли оно прљаво сито тамо?

– Да! – одговори младић.

– Узми га и из реке донеси воде у њему.

Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца:

– Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?

Старац му је одговорио:
– Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.