Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња. Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас, као отац и учитељ вјере, стално подсјећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да је овај празник симбол суштине и смисла живота самог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапатник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном за свагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога смо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим srcем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек.

И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у srcима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину  далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људиљудима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас.

Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге гледати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота.

Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисвако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи. Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешења, како би нам потом и сам Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе.

Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота самог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета.

Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања.

Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег srcа и бистријег ума.

Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих у Њемачку, помислити како се није лако радовати данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин!

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године. Ваш молитвеник пред Господом
ГРИГОРИЈЕ ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ

Поучна прича

Био један простодушни сељанин, који је живео од плодова рада својих руку, али је зарађивао јако мало: једва је успевао да прехрани себе и своју породицу. Пошао је једном на обалу мора, сео на камен и почео да посматра како на пристаниште пристају велики бродови са богатим товарима, како их затим истоварају и шаљу робу у град на продају. И дошла му је у главу грешна мисао: „Зашто је Господ једним људима дао богатство и свега довољно, а друге оставио да живе у беди?“ И почео је да се жали на своју јадну судбину.

Подневно сунце је јако припекло; сиромаха је почео да хвата дремеж, и неприметно је заспао. Присни му се да се налази у подножју високе планине. Пришао му је поштован старац са дугачком брадом и рекао му:

„Пођи за мном!“

Послушао је и кренуо за њим. Дуго су тако ишли и на крају стигли на једно место где се налазила велика гомила крстова, од разних материјала и разних величина. Било је крстова и великих и малих, златних и сребрних, бакарних и гвоздених, камених и дрвених.

И рече му старац:

„Видиш, колико је овде крстова? Изабери себи било који и носи на врх оне планине, коју си видео.“

Загледао се наш простодушни човек на златан крст: тако је он леп, као јарко сунце сија. Свидео му се тај крст и хтео је да га стави на раме, али ма колико се трудио, не да није могао да га подигне, него није могао ни са места да га помери.

„Не, – рече му старац, „очигледно нећеш моћи да изнесеш тај крст на врх планине. Узми други – сребрни. Може бити да ће он одговарати твојој снази.“

Узео је сељак и сребрни крст. Он је био, истина, лакши од златног, али ипак ништа није успео. Исто се десило и са бакарним, гвозденим и каменим крстовима.

„Нема друге“, рече му старац, „узми неки од дрвених крстова.“

Тада је узео најмањи од свих дрвених крстова и лако и брзо га однео на планину. Обрадовао се, што је најзад нашао крст који му је лако да носи и упита свог сапутника:

„А каква ми је награда за ово?“

„Да би сам закључио, чиме си награђен“, одговорио му је старац, „открићу ти какви су крстови, које си видео:

Златан крст, који ти се одмах допао, – је царски крст. Ти мислиш: лепо и лако је бити цар. А не видиш, да је царска власт – најтежи крст.

Сребрни крст – је крст свих оних којима је поверена власт, то је крст пастира Цркве Божије, крст најближих царевих слугу. Сви имају много брига и невоља.

Бронзани крст – је крст свих оних, којима је Бог богатство послао. Ти им завидиш и мислиш, како су они срећни. А богатима је теже да живе него теби. Ти, после много напора, можеш спокојно да заспиш, нико неће дирати твоју убогу одећу и мало ствари које имаш. А богати човек се увек, и дању и ноћу боји да га неко није преварио, покрао, запалио кућу. Осим тога, богаташ ће за своје богатство Богу одговор дати: како га употребљава. А догоди се и невоља – осиромаши богаташ: колико бри︢га ће се тада на њега обрушити!

А гвоздени крст – то је крст војника. Питај оне, који су ратовали и рећи ће ти колико често су ноћи проводили на голој, влажној земљи, трепећи глад и зиму.

Камени крст – то је крст трговаца. Теби се допада њихов живот, зато што не морају да раде као ти? Али, зар се не дешава да они утроше сав свој новац на робу, која затим пропадне услед бродолома и врате се кући као потпуни сиромаси?

А овај дрвени крст, који си тако лако узнео на планину, то је твој крст. Жалио си се да имаш тежак живот, а сада ево видиш да је он много лакши од живота других људи. Знао је познавалац људске душе Господ, да би у сваком другом звању и положају изгубио душу своју и Он ти је дао крст скроман, најлакши – дрвени крст.

И тако, корачај и не гунђај на Господа Бога свога на своју несрећну судбину. Господ свакоме даје крст према снази – колико ко може да понесе.“

Код последњих речи старца сељак се пробудио, заблагодарио Богу за уразумљујући сан и отад се више није Богу жалио за своју судбину.

Патријарх Павле

Сваки календар, који се током историје, појавио у људском друштву, на његовом вишем ступњу развића, рачуна са три основне јединице времена: даном, месецом и годином.

Дан је основна природна јединица времена, приметна од свих људи у целој области земље између северног и јужног стожерника.

Кад је Јулије Цезар, после својих војних успеха осигурао мир Римском царству, окренуо се да изнутра уреди државу, те да поред другог доведе у ред и питање календара. Посао око тога повери он египатском научнику Сосигену, који устроји календар у коме је, на основу Канопског едикта, свака четврта година била преступна. Уместо месецом мартом, дотадашњег римског календара, по овом календару година је почињала јануаром, а седми месец, по Јулију Цезару, назван је јул. Тај календар назван доцније јулијанским. 46. године пре Христа уведен је у целом Римском царству, заменивши собом све друге.

Кад се јавила Хришћанска Црква, не стварајући свој посебан календар, она је прихватила јулијански, који је тада био у општој употреби, и према њему одређивала своје празнике, постове и друге ознаке спољашњег црквеног живота. У Православној Цркви овај календар је остао до најновијег времена, а у Римокатоличкој до XВИ века.

У доба Ренесансе, на Западу је, поред друтих наука добила полет и астрономија, те учени људи нађоше да је јулијански календар задоцнио за 10 дана, да равнодневица није више 21., него 11. марта и да тропска година траје за десетину минута и секунди мање него што то узима јулијански календар.

Побуђен тиме, папа Григорије XИИ одреди једну комисију стручњака, под председништвом Алојзија Лилиуса, да састави календар који ће бити тачнији од јулијанског. Комисија изврши задатак, сачини календар у коме је свака четврта година преступна, као и у јулијанском, али године векова, секуларне, само тада ако им је цифра која означава векове дељива са четири. На тај начин овај календар, по папи Григорију назван григоријански, има „у четири стотине година три преступне године мање него јулијански, па је због тога средња дужина његове године краћа. Са својих 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди она се приближава тропској години боље него средња година јулијанског календара“.

У време када је Западна црква спроводила ову реформу календара, православне земље су биле под турским ропством и утој реформи нису узеле учешћа, иако је папа Григорије почетком 1583. год. упутио посланство цариградском патријарху Јеремији ИИ, са предлогом да се сагласи са исправком календара. Патријарх тај предлог не прихвати.

После И светског рата, када су нови календар усвојиле и поједине православне земље, питање календара је постало још актуелније. Због њега и других питања сазван је Свеправославни конгрес у Цариграду 1923. год., на коме је учествовала и Српска Православна Црква. Њену делегацију сачињавали су митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић, и проф. небеске механике на Београдском универзитету др Милутин Миланковић.

Конференција је стала на становиште да би разлику од 13 дана, колико је јулијански календар задоцнио, требало свакако уклонити. Неки учесници сматрали су да на томе треба стати и задржати и надаље јулијански календар, који би потом тек 2100. год. задоцнио за један дан. Други су, пак, предлагали да треба усвојити григоријански календар, иако се увидело да ни он није довољно тачан, јер ће за 3300 година и он задоцнити за један дан.

За сва ова изнета питања око што тачнијег усаглашавања дужине тропске и календарске године, Православна Црква не би се интересовала, него би их примила без речи као што је примила јулијански календар, кад не би било у питању празновање Васкрса и канонских прописа о томе.

Остаје нам, дакле, да размотримо питање календара у односу на празновање Васкрса и празника везаних са њим. Питање празновања Васкрса изнето је пред Први Васељснски Сабор у Никеји 325. године. Никејски Сабор стајао је на принципима да се Васкрс слави у недељни дан после пролетње равнодневнице (свака- ко и после пуног месеца, чега су се држале мало-азијске Цркве, као и остале), иако се ови принципи у саборској одлуци не помињу.

За нетачност јулијанског календара знало се у православном свету одавно, те је већ у ВИИ в. неки анонимни писац саставио „Пасхалну хронику“, а 1374. г., познати византијски писац Никифор Григора поднео образложен предлог цариградском патријарху и цару Андронику Комнену, за реформу јулијанског календара и пасхалних таблица.

Кад је фебруара 1923. год. грчка држава увела нови календар у грађанску употребу, такође је речено да за Цркву остаје у важности стари, јулијански. Међутим, већ 10. ИИИ 1923. год., када је за архиепископа изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, на Сабору грчке јерархије он изнесе мишљење о потреби изједначења црквеног календара са државним.

Сабор одлучи да се треба посаветовати са осталим аутокефалним Црквама, особито са Цариградском Патријаршијом. Сазван по други пут, децембра исте године, усвоји одлуку. После неколико дана само (јануара 1924. г.), архиепископ Хризостом износи цариградском патријарху, као предлог Сабо- ра Грчке Цркве, „средње решење“, тј. да се нови календар уведе за непокретне празнике, а Васкрс и покретни да буду по старом. Ово средње решење, 20. 1. 1924. г., патријарх прихвата и саглашава се да Грчка Црква тако поступи. Већ марта исте године, Грчка Црква прелази на нови календар проглашавајући 10. март/–23. мартом.

Како је питање календара једна од тема будућег Васељенског Сабора Православне Цркве, то се њиме позабавила и Прва предсаборска свеправославна конференција, сазвавши конгрес православних пасторалних јерараха, специјалиста за канонско право, за астрономију, за историју и социологију крајем јуна 1977. год. Конгрес је размотрио два постојећа предлога, од којих је један био да се тај празник свагда слави у друту недељу месеца априла, и други: у другу недељу после друге суботе у томе месецу.

Оба ова предлога изневеравају слово никејских одлука и целу православно Предање које се састоји у томе да се Васкрс прославља „у недељу после пуног месеца, после пролетње равнодневице“. Конгрес је потврдио и одлуку да Васкрс може бити тек после јеврејске Пасхе.

На крају да кажемо да се, поред Српске Православне Цркве, држе старог календара, и за покретне и за непокретне празнике, Јерусалимска и Руска Патријаршија. Поред других разлога, Јерусалимској патријаршији стари календар погодује особито због великих тешкоћа око усклађивања празничног богослужења на истим Светим местима са римокатолицима ако би се празници славили у исти дан. Стога је она више пута подвлачила став: „Истовремено прослављање празника са Римокатоличком црквом процењује се некорисним за Православље.

Дакле, ти би желео да разговараш са мном?“ рече Бог. „Ако имаш времена“ рекох. Бог се насмеши – „Моје је време вечност“. „Шта си ме хтео питати?“

„Шта те највише изненађује код људи?“ Бог одговори: „Што им је детињство досадно. Журе да одрасту, а потом би желели поново да буду деца.

Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље. Што размишљају тескобно о будућности, заборављајући садашњост. На тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели.“ Бог ме прими за руку. Остадосмо на тренутак у тишини.

Тада упитах: „Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче?“

Осмехујући се, Бог одговори: „Да науче, да никога не могу присилити да их воли. Могу само волети. Да науче, да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче, како се није добро упоређивати с другима.

Да науче, како није богат онај човек који највише има, него онај којем најмање треба. Да науче, како је довољно само неко-лико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да науче опраштати, тако да сами опраштају. Да спознају како постоје особе које их нежно воле, али то не знају изрећи нити показати. Да науче, да се новцем може купити све, осим среће и љубави. Да науче да две особе могу посматрати исту ствар, а видети је различито. Да науче, да је прави пријатељ онај који зна све о њима, а ипак их воли. Да науче, како није увек довољно да им други опросте. Морају и сами себи опрастати. Људи ће заборавити што си рекао. Људи ће заборавити што си учинио. Али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио.“

Братска љубав

У једном манастиру дође нека бакица да се помоли Богу. Како не имаше ни свећу да запали тако она остави на икони само једну јабуку.

Монах који тога дана брисаше икону нађе јабуку и преда је игуману који беше у својој келији у дубокој молитви. Игуман је тих дана размишљао да ли исправно води поверено му стадо и да ли је успео да у њима пробуди ону истинску братску љубав. Видевши младог монаха са јабуком у руци која је блистала у свим бојама тог јесењег сунца игуман га благослови и топло каза да чини с њоме шта жели. Овај се замисли шта би било најмудрије и однесе је монаху који се стара о јелу. Овај је благослови и врати му са жељом да се укрепи јер је још млад. Овај се захвали и крете натраг у цркву, па успут виде трпезара и учини му се да овај ради неупоредиво тежи посао од њега па му предаде јабуку. Трпезар се захвали и спусти јабуку у џеп, но после пола сата дође монах који носаше на плећима џак кромпира и трпезар му поклони јабуку да би се окрепио. Овај спусти јабуку у оде да опере руке када виде монаха који риба умиваонике и би му жао што је цели дан у хладној води па поклони јабуку њему. Овај опра јабуку и однесе је свом исповеднику, који га је годинама водио и исповедавао га, да му се макар некако одужи.

Овај времешни старац гледаше јабуку и ипак одлучи да је однесе монаху који беше дуже времена у постељи.

Овај монах не хтеде ни да је окуси јер је размишљао да ипак треба да јабуку да брату који напорно ради док он “само лежи“ те је предаде брату који му служаше док је он био у постељи. Овај пак помисли да ако узме јабуку да ће тиме примити своју плату на земљи, те јабуку однесе и преда игуману да овај благослови шта даље.

Игуман је дуго гледао у познату јабуку и на крају замолио своју братију да после службе остану и прочитају акатист благодарности Господу, јер их је благословио свиме што им је потребно за спасење, благословио их је искреном братском љубављу…

Дрво и младић

Један младић имао је велику породицу. Сви су живели у једној кући. У кући је владала слога и мир и међусобно поштовање. Све док једног дана, младић није почео да се жали на свој положај у кући. Свима је причао како нема приватности, како увек мора да се бори за своје место и како никад нема мира. Сви су му други сметали и на све је био љут. Када је то чула стара бака, позвала је младића у своју собу.
Рекла му је: већина младих људи у почетку теже да живе сами, да им нико не би сметао, али пре него што се решиш на тај корак, морам да ти испричам једну причу. Младић се насмеја и рече: бако па ја сам прерастао за то, касно је за приче. Бака се само насмеја па рече: за праву причу никад није касно и поче да говори:

У једној густој шуми живело је једно младо дрво, које је никло на месту једног старог обореног дрвета и цели живот се пробијало кроз крошње. Никада није имало довољно светла, кише и храњивих састојака које земља пружа. Због густине дрвећа све је то одлазило на друга стабла. Нека стабла су била насилна и ударала су га својим гранама, крала му сунчеву светлост и чак се по некад ослањала на њега. Младо дрво је по-чело временом бити јако тужно и депресивно.

Тад се стаде молити Богу да га ослободи других стабала да и оно осети слободу и изобиље које се му друга стабла ускраћују. Видевши то Бог, смилова на његову тугу и сва остала стабла су нестала, остало је само. Километрима у даљини није било ни једног дрвета. Сунце, киша, сва земља, све је то сад било његово. Од среће раширило је своје гране и уживало у својој слободи. Трајало је то неко време док није почео дувати јак ветар, који се полако претварао у олују.

Без дрвећа око њега да га заштити, силина ветра је без муке почела савијати младо стабло. Тада је дрво пожелело да око њега стоји бар још неко стабло на које се може ослонити да га ветар не би поломио. Сетило се и оних стабала која су се на њега наслањала и ударала га својим гранама и тек сад је видело зашто су она то радила. Све муке и проблеми које су му стабла задавала у том тренутку су били неважни.

Много се покајало и поново се поче молити Богу да му врати ону стару шуму. Тада му Бог рече: моје младо дрво, нико боље од мене не зна шта је теби по-требно. И муке и проблеми ту су да би те обликовали и натерали да порастеш. Зар би се ти уопште трудио да растеш, да око тебе нису стајале сенке другог дрвећа?

Остало би мало дрвце кога би лако дивљач из шуме обрстила и мали ветар поломио. Све што се налази ту око тебе, налази се због твог добра.

Зато никад немој да посумњаш у то. Младић је дуго размишљао и на крају се насмеја и пољуби своју баку.

И ово ће проћи !!!

Неки човек на самрти позвао је два сина и као последњу жељу даде им два писма и каже једно ће те отворити кад вам буде најтеже а друго кад вам буде најбоље у животу! После кратког времена умре им отац!

Касније наступи јако тешко време, сиромаштина и глад тако да они у тим тешким данима реше да виде шта им је отац остави и отворе писмо када у њему пише : и ово ће проћи! И стварно тако после тих тешких даба крете на боље и оду у иностранство и зараде пуно тако да су се пуно обогатили и добро живјели! После много година окупи се фамилија и кажу хајде да отворимо и оно друго да видимо шта је у њему! Отворе писмо кад у њему пише : и ово ће проћи! Што ће рећи да је све пролазно осим једнога Господа Бога и вере!

Атеиста и Бог

Једном је атеиста шетао дуж понора, оклизно се и пао је доле. Падајући, успео је да се ухвати за грану дрвета које је расло из пукотине стене. Висећи на грани изнад провалије схватио је сву безнадежност свог положаја: није могао да се подигне, доле је било оштро камење, а његове руке, које држе грану, постепено су слабиле. „Само Бог сад може да ме спаси,“ помислио је. „Никад нисам веровао у Бога, али можда сам грешио? Шта губим?“ И позвао је: „Боже! Ако постојиш одговори ми и спаси ме и тада ћу веровати у Тебе.“ Али одговора није било и атеиста је почео упорно да зове поново и поново: „Молим Те, Боже! Ако ме спасиш, од сад ћу увек веровати у Тебе.“
Ођедном се зачуо глас с неба: „О, не! Свеједно нећеш поверовати. Добро знам такве као што си ти.“
„Молим те, Боже! Грешиш! Заиста ћу веровати, само ме спаси!“ преклињао је човек.
На крају је Бог рекао: „Па, добро. Спасићу те. Пусти грану.“
„Да пустим грану?“ узвикнуо је човек.
„Па не мислиш ваљда да сам луд?“

Либерално васпитање

Једна бака је на каси велике само-услуге на реду да плати. Иза ње у реду стоји једна млађа жена са несташним сином од 9 или 10 година. Син стално гура мајчина колица која већ 5-6 пута ударају баку по ногама. Бака се окрене малом и замоли га да престане да је удара. Пошто мали наставља да је удара, бака се окреће његовој мајци и каже:
„Зар не можете да кажете вашем сину да ме не удара?“ Млада госпођа, без узбуђења – хладно одговара: „Не! Моја метода васпитања му
дозвољава слободу да ради шта год жели, све док до његове свести не дође да то што ради другима не ваља. Научно је доказано да је та метода далеко ефикаснија!“ У реду иза даме са дететом стоји један момак од неких 20 година, који све то паж-љиво слуша, а у руци држи теглу са пекмезом од црвених рибизли. Кад је дама завршила своје објашњење методе васпитања, он отвори поклопац од тегле и мирно истресе целу теглу пекмеза младој дами на главу. Сва бесна, ван себе, дама се окрене младићу, а он хладнокрвно одговара:

– Знате, госпођо, ја сам васпитаван слободно, баш на исти начин као и ваш син. И – ево видите
резултат!“

Старица се весело окрене благајници и каже: „Молим вас, ставите ову теглу пекмеза на мој
рачун!“

СИТО поучна прича о молитви

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран,решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи. – Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на
питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га:

– Велики учитељу! – Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?

Старац – подвижник одговори:
– Видиш ли оно прљаво сито тамо?

– Да! – одговори младић.

– Узми га и из реке донеси воде у њему.

Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца:

– Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?

Старац му је одговорио:
– Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.